petak, prosinac 11, 2009

Zagrljena iznutra...

Sklupcana, nedirnuta,
zagrljena iznutra,
treperim zivotom,
unutar zivota...

Pogleda izvan,
unutar vidim,
intuitivnu lepotu,
osmeha...

Ususkana
u jaslama ljubavi
na ognjistu
srca tvoga...

Topim se
kao sveca
na plamenu
vecnosti...

utorak, prosinac 15, 2009

Negde izmedju...

Nema te vise,
raspliunuo si se,
negde izmedju
jave i sna...

Otisao da poneses me
zauvek u uzdahu,
ali ti izmicem,
dok izdises...

Svestan prostora
koji te sazima,
iskris,
varnicu postojanja...

Hrleci u susret
zivotu, umires,
nesvestan
zaboravljenog...

Pogledaj me
jos jednom,
da zadnja ti,
misao budem...

Odlazis,
a ne znas,
da nikad,
nisam ni bila...

Nema te vise,
to samo
divlji vetar
sapuce Auuuuuuum...

Idi,
kuda te vodim,
oseti,
znaj istinu...

Ne budi
kamen spoticanja
sam sebi
hrleci izvoru...

Da li je laz,
obmana, sve,
spoznaces
sam...

Ali ako ne smognes
hrabrosti
da saznas
ziveces san...

Zahvalnost...

Nezni dodir usana,
dotakao me je,
putem pisanih reci,
tim sam poljupcem isceljena...

Zauvek tu,
ostajem,
nepomicna, zadivljena,
nema...

Kao voda,
kada okruzi telo,
lagano nestaje,
zagrlis me bezoblicno...

Jedino prava ljubav,
treperi, mirise, dise,
Udisuci smo, izdisuci smo,
zaborav u predaji bitise...

Samo zelja,
moze da te vrati u sebe,
tada svrati do mene,
zahvalnost zove oprost od tebe...

Preplavljena vecnoscu,
tek tada,
poljlubac praznine,
ovde i sada...

Pogledam te,
znam te,
Pogledas me,
znas me...

Vidim te,
znas li,
Vidis me,
znam li...

Osecam,
ti si....
Osecas,
ja sam...

Znam,
cutim...
Znas,
cutis...

Tisinom,
ostavljas trag,
Tisinom,
ljubim te...

Bljesnulo, kao da nikada nije ni bilo...

Zar ce sve nestati
u nepovratu se rastopiti.
Van vremne, van prostora,
zazivelo na trenutak,
Blesnulo, kao da nikad nije ni bilo....

Budim se u osvitu jutra,
okupana jutarnjom rosom,
nevina kao dete,
kao nekad, iznedrila iz zaborava,
kroz utrobu bioloske majke...

Dete,a zena, cedo ljubavi, starica u dusi,
Zove je svetlo na kraju tunela,
tecem, reka zivota u meni mi neda,
da verujem da nicega vise nema,
blesnulo, kao da nikad nije ni bilo...

Ljubav je vecnost...

Nemam ja, gde dalje...
mogu samo umreti,
kraj njegovih nogu sklupcana
i jedino sa tog izvora piti...

Nemam ja, gde dalje,
ovako ponovo rodjena,
budna u osvit zore,
cekam taj blagoslov...

Nemam ja, gde dalje...
ovako skrhana bolom,
dok suze klize niz lice,
srecna sam, zahvalna...

Nemam ja, gde dalje...
srca prikovanog za te,
slutim vecnost, kroz nas,
gubim se u zaboravu, jer volim...

Kazes, kazem, utihnusmo...

Kazes,
nisi me sreo,
pa kako si mogao,
kada tecem...

Kazes,
nigde me nema
ja sam planinska reka,
sto zubori preko oblutaka...

Kazes,
da nadjem sebe,
sto bih se trazila,
ovako sve posmatram iz prikrajka...

Kazes,
mnogo je vremena proslo
od kada me nema,
sta je to spram vecnosti...

Kazes,
bezbroj se pesama obrusilo,
ne znas ti sta je mnogo,
kada lavina krene...

Kazes,
htela sam da me vidis,
ko jos vidi reku ponornicu,
ona je sustvo u svom izvoru...


Kazes,
idi bez povratka,
svaki tok ima svoju utoku,
poniruci izvirem...

Ono sto sada
osecas ti
i ono sto sada
osecam ja,
to je istina,
dragi moj.
Sve ostalo je
iluzorna
tvorevina uma,
koji uporno
pokusava da
kontrolise stvarnost
na svoj nacin.
Dualnost.
Analiza.
Borba suprotnosti.
Samsara.
Zato, zagrli me,
mislima,
okupacu te
osecanjima,
udahni me,
izdahnucu te.
Ni Ti, ni Ja,
Tu gde prestaje sve,
Tek tu,
Ljubav jeste...:)

Prostrujim,
kao lahor
da ne vidis...

Taknem te
da isteknes
svetlost isijas...

Osmehnem se,
sto me nema
izbor je tvoj...

Trgnes se,
na mah,
ucini ti se,,,

Zadrhtis,
"Kao lahor",
pomislis, "ti si"...

Trenutak zaborava...

Mogu samo
na trenutak da te zaboravim,
jer mi nisi u fokusu opazanja....

Mogu samo
da ne mislim o tebi,
kao kada disem, a nisam toga svesna...

Mogu samo
malo da te mrzim,
koliko je neophodno da bi ljubav pulsirala...

Mogu samo
da lazem sebe,
da nisi moja sfera interesovanja...

Mogu samo
sama bez tebe,
kada znam da si moja senka...

Mogu samo
da te pustim,
koliko traje trenutak zaborava...

Sta da ti kazem?

Sta da ti kazem?
Reci cu Ti,
kada reci budu
navirale same.

Da li ova sutnja
miluje srce,
ili je to
samo predubedjenje.

Neka prolazi,
neka slobodno tece,
blazena sam u dogadjanju,
posmatram iz svoje sustine.

Zaista neopisivo, nepojmljivo,
a jeste.
Vredelo je "ziveti"
do ovog trenutka spoznaje.

Sta da Ti kazem?
Kada je vec sve odavno receno.
Ne pitaj, ne pitam;
odgovori su u nama.

Ja sam niko
u ovom vrtlogu stvarnosti,
ali u dubokoj molitvi za ljubav
sa dna zdenca.

Ja ne znam nista,
ne razumem desavanja,
ali posmatrajuci svedocim
prihvatajuci, ne moze drugacije.

Ja nisam, ne postojim,
rastvaram iluzornu stvarnost
detalj po detalj, strpljivo
zdusno pruzajuci ruke prema tebi.

Ti, smesis mi se, osecam,
grejes mi dusu, znam.
Tvoja ljubav svetluca u potpunom mraku,
ukazujuci na moguci put.

Sva u svemu...

Nestajem lagano
u svetlu tame,
odlazim tamo,
odakle se vraca,
jedino kada
ponestane plodova ljubavi...

Zudnji kazem zbogom,
posmatrajuci ravnodusno
odbojnost,
kako se rastapa
u vrtlogu zelja,
kojih vise nema,
jer su utihnule sumnje...

Rastvorena, rasuta,
utopljena,
a opet nekako cela,
imam se, i ako me nema,
van vremena, van prostora,
vecna, blazena,
a opet tako sva u svemu...

Budjenje...

Probudih se,
da izbrisem
uzaludnost...

Probudih se,
da me secanje
vrati zaboravu...

Probudih se,
u susretu s tobom
ostavsi bez tebe...

Probudih se,
da ljubavi
kazem zbogom...

Probudih se,
da sa prvim treptajima
odleprsam u prazninu...

Probudih se,
da uvidim
da sam nista....

Probudjena bdim,
kao svetionik na pucini,
osvetlivsi put...

Inexpressible

I don't know
what I say.
You are inexpressible...

Voice me seid;
write poem
is the best of you...

I'm write
that,
but it's not realy poetry...

Note is
to tray narration,
about feel inside me,
to be my everything...

The and,
Ananda,
I don't say anything...
That poetry is about stillness...


Neizrecivo...


Ne znam vise
sta bih rekla,
ti si tako
neizreciv...

Glas mi rece;
napisi pesmu
i onako to najbolje
znas...

I eto,
napisah pesmu
i ako u stvari,
to i nije pesma...

Ovo je samo beleska,
pokusaj da opisem,
ovo nista, sto osecam,
sto jeste, zapravo sve...

Cini se kraj,
Praznina beskrajnog blazenstva,
a i nema potrebe za recju,
ovo je poezija tisine...

Ona

Ona je,
trag u vremenu
insert iz proslosti
obecana buducnost.

Ona je,
razigrana iskrica
sto ponekad zasja kroz tamu
ne remeteci tminu.

Ona je,
zapis, svedok
kroz prostor
sto tvori poeziju.

Ona je,
utisnuti osmeh
na slici vecnosti
sto ne umire.

Ona je,
konacnost
kretanja energije
sto tece, a nema pokreta.

Dok zatvaram oci
uranjam u sebe,
ne mislim.

U blazenoj tisini
spoznajom svoje biti,
ne zelim.

U miru beskraja
lebdim van svega,
ne dogadjam se.

U svesnosti vecno
nestajem u zaboravu,
svedocim.

Neizrecivost lepote
predele meditacije,
posmatram.

Tecan,
ni vruce, ni hladno,
bezosecajno,
a opet tako senzibilno...

Treperim,
ni intenzivno, ni pasivno,
neomedjena,
a opet tako jezgrovita...

Izvirem,
ni ledeno, ni sveze,
tanano, nevidljivo,
a opet tako pitko...

Nema me,
ni tu, ni tamo,
ja sam nista, koje je nigde,
a opet sam "sve jedno"...

Strujimo,
ni ti, ni ja, ni mi,
neodredjeni,
a opet tako upecatljivo jasni...

Tihovanje,
ni tisina, ni sutnja,
zaborav,
a opet tako svesno...

P.S.: Jos uvek "ja"
rastvoren u svemu,
potpunost,
a opet tako jedinstveno jedno...

nastavlja se, inspirisao me nepoznat par, s toga ih pozdravljam...

Svetlucam,
ni da bljesnem, ni da zaiskrim kao zvezdana prasina
ekstaticno,
razlivajuci se, dok ti prelivajuci uvires...:)

Promatrajuci
neminovnost dogadjanja
svedocim pojave
slobodna kao dasak vetra
nestasno kreirajuci igrokaz.
Razumem misli,
prihvatam osecanja,
oprastam...
Jednakost supotnosti iskonske celine,
jesam potpunost,
izvire zahvalnost iz srca....