Praiskon...

Bezbojan,
vanculni svet,
cija opojnost
seze u beskraj...

Proziran
drugacije dimenzioniran,
gde forma postaje
besmisao...

Paperjast
oslobodjen svih vezanosti
lebdi
besciljno u nedogled...

Let
siri krila
nebom iluzije
otvara oci...

Praznost
ne doseze,
jer toga nema
nepostojano...

Nistavnost,
bez korena
u prolaznosti,
koja otice...

Reci,
koje gube
svrsishodnost
igrokaza...

Vreme
u kom trenutak
nestaje
cim je iskazan...

Tok,
razvija se,
iznutra zaiskreno.
Praiskon...

petak, prosinac 11, 2009

Zagrljena iznutra...

Sklupcana, nedirnuta,
zagrljena iznutra,
treperim zivotom,
unutar zivota...

Pogleda izvan,
unutar vidim,
intuitivnu lepotu,
osmeha...

Ususkana
u jaslama ljubavi
na ognjistu
srca tvoga...

Topim se
kao sveca
na plamenu
vecnosti...

utorak, prosinac 15, 2009

Negde izmedju...

Nema te vise,
raspliunuo si se,
negde izmedju
jave i sna...

Otisao da poneses me
zauvek u uzdahu,
ali ti izmicem,
dok izdises...

Svestan prostora
koji te sazima,
iskris,
varnicu postojanja...

Hrleci u susret
zivotu, umires,
nesvestan
zaboravljenog...

Pogledaj me
jos jednom,
da zadnja ti,
misao budem...

Odlazis,
a ne znas,
da nikad,
nisam ni bila...

Nema te vise,
to samo
divlji vetar
sapuce Auuuuuuum...

Idi,
kuda te vodim,
oseti,
znaj istinu...

Ne budi
kamen spoticanja
sam sebi
hrleci izvoru...

Da li je laz,
obmana, sve,
spoznaces
sam...

Ali ako ne smognes
hrabrosti
da saznas
ziveces san...

Zahvalnost...

Nezni dodir usana,
dotakao me je,
putem pisanih reci,
tim sam poljupcem isceljena...

Zauvek tu,
ostajem,
nepomicna, zadivljena,
nema...

Kao voda,
kada okruzi telo,
lagano nestaje,
zagrlis me bezoblicno...

Jedino prava ljubav,
treperi, mirise, dise,
Udisuci smo, izdisuci smo,
zaborav u predaji bitise...

Samo zelja,
moze da te vrati u sebe,
tada svrati do mene,
zahvalnost zove oprost od tebe...

Preplavljena vecnoscu,
tek tada,
poljlubac praznine,
ovde i sada...

Pogledam te,
znam te,
Pogledas me,
znas me...

Vidim te,
znas li,
Vidis me,
znam li...

Osecam,
ti si....
Osecas,
ja sam...

Znam,
cutim...
Znas,
cutis...

Tisinom,
ostavljas trag,
Tisinom,
ljubim te...

Bljesnulo, kao da nikada nije ni bilo...

Zar ce sve nestati
u nepovratu se rastopiti.
Van vremne, van prostora,
zazivelo na trenutak,
Blesnulo, kao da nikad nije ni bilo....

Budim se u osvitu jutra,
okupana jutarnjom rosom,
nevina kao dete,
kao nekad, iznedrila iz zaborava,
kroz utrobu bioloske majke...

Dete,a zena, cedo ljubavi, starica u dusi,
Zove je svetlo na kraju tunela,
tecem, reka zivota u meni mi neda,
da verujem da nicega vise nema,
blesnulo, kao da nikad nije ni bilo...