Bljesnulo, kao da nikada nije ni bilo...

Zar ce sve nestati
u nepovratu se rastopiti.
Van vremne, van prostora,
zazivelo na trenutak,
Blesnulo, kao da nikad nije ni bilo....

Budim se u osvitu jutra,
okupana jutarnjom rosom,
nevina kao dete,
kao nekad, iznedrila iz zaborava,
kroz utrobu bioloske majke...

Dete,a zena, cedo ljubavi, starica u dusi,
Zove je svetlo na kraju tunela,
tecem, reka zivota u meni mi neda,
da verujem da nicega vise nema,
blesnulo, kao da nikad nije ni bilo...

Ljubav je vecnost...

Nemam ja, gde dalje...
mogu samo umreti,
kraj njegovih nogu sklupcana
i jedino sa tog izvora piti...

Nemam ja, gde dalje,
ovako ponovo rodjena,
budna u osvit zore,
cekam taj blagoslov...

Nemam ja, gde dalje...
ovako skrhana bolom,
dok suze klize niz lice,
srecna sam, zahvalna...

Nemam ja, gde dalje...
srca prikovanog za te,
slutim vecnost, kroz nas,
gubim se u zaboravu, jer volim...