Trenutak zaborava...

Mogu samo
na trenutak da te zaboravim,
jer mi nisi u fokusu opazanja....

Mogu samo
da ne mislim o tebi,
kao kada disem, a nisam toga svesna...

Mogu samo
malo da te mrzim,
koliko je neophodno da bi ljubav pulsirala...

Mogu samo
da lazem sebe,
da nisi moja sfera interesovanja...

Mogu samo
sama bez tebe,
kada znam da si moja senka...

Mogu samo
da te pustim,
koliko traje trenutak zaborava...

Sta da ti kazem?

Sta da ti kazem?
Reci cu Ti,
kada reci budu
navirale same.

Da li ova sutnja
miluje srce,
ili je to
samo predubedjenje.

Neka prolazi,
neka slobodno tece,
blazena sam u dogadjanju,
posmatram iz svoje sustine.

Zaista neopisivo, nepojmljivo,
a jeste.
Vredelo je "ziveti"
do ovog trenutka spoznaje.

Sta da Ti kazem?
Kada je vec sve odavno receno.
Ne pitaj, ne pitam;
odgovori su u nama.

Ja sam niko
u ovom vrtlogu stvarnosti,
ali u dubokoj molitvi za ljubav
sa dna zdenca.

Ja ne znam nista,
ne razumem desavanja,
ali posmatrajuci svedocim
prihvatajuci, ne moze drugacije.

Ja nisam, ne postojim,
rastvaram iluzornu stvarnost
detalj po detalj, strpljivo
zdusno pruzajuci ruke prema tebi.

Ti, smesis mi se, osecam,
grejes mi dusu, znam.
Tvoja ljubav svetluca u potpunom mraku,
ukazujuci na moguci put.